Berlin, mislila sam na Berlin. Sa Berlincima.

Brandenburger gate in Berlin couple standing in front

Da se odmah razumemo - ovo nije putopis/vodič/esej o Berlinu. Ovo je oda mom osećaju koji mi je boravak u Berlinu pružio. Zainteresovani i dalje? Čitajte i gledajte. 🙂

Kolebam se već neko vreme da li da pišem o onom što je očigledno, a istovremeno vrlo privatno i lično iskustvo kroz koje prolazim. Nisam htela (a i dalje neću) da ovaj blog koristim kao svoj online dnevnik. Međutim, mnogo ljudi me pita, što direktno, što indirektno, koji mi je to fazon sa turbanima?! Veliki deo onih koji tu misao ne ozvuče, nepristojno i neprijatno pitaju dugim pogledom. Da ne kažem - bulje u mene. Ta vrsta pažnje je blago neprijatna i ne nameravam da se navikavam na nju. Turbane nosim jer su mi simpatični modni detalj, kojim (između ostalog) mogu da prikrijem moju (trenutno) ćelavu glavu. Eto, rekoh. 

Ta ćelava glava i sve što ide uz tu fazu, posao, gore opisani pogledi...trebao mi je kratak predah od svega toga. Blago meni na tetki iz Berlina. 😉 Dačo, pakuj kofere! Babe, klimnite glavama u znak potvrde da ste rade da se nedelju dana družite sa unukom. Berlin, here we come!

girl seating by the window
family with dogs
nature

Velika smo familija. U Berlinu su nas dočekali moja braća i sestre, komada 4. Svi oni imaju momke/devojke/verenike. Pridružio nam se i moj rođeni brat, takođe germanizovan, i žurka je počela. 

Nije nam prvi put u Berlinu, ali uvek ima nešto novo zanimljivo da se vidi i radi tamo. Tempo je bio dovoljno brz da stignemo da vidimo sve sa moje liste želja, i dovoljno blag da stignemo da u svemu tome i uživamo. Bili smo otvoreni i za predloge, tako da je pred nama bilo sadržajnih 7 dana. 

Osim toga što je evropski centar hipsterizma, što za sobom povlači da ulicama hodaju mnooogooo čudnije pojave od mene sa turbanom, Berlin je grad u kome jednostavno želiš da budeš. Nije da sam prolaznicima jurila poglede, ali niko me nije čudno pogledao zbog turbana. Odmorila sam i od toga. Znam, naravno, da ne treba tome da pridajem pažnju. I ne pridajem. Ali dok nisam došla u Berlin, nisam zapravo ni znala koliko mi se taj odbrambeni mehanizam zamorio. Tek tamo sam videla da me niko ne gleda (barem ne na Taj način). Da sam ja Ja. I da ono kako se osećam, tako i izgledam u očima drugih.

girl seating in a memorial park in Berlin
couple in Berlin
Holocaust memorial in Berlin
Berlin victory column

Nisam tip koji beži od problema. Ali ne mogu da se otmem utisku koji mi se sporadično javlja - da se osećam kao da je neko kliknuo dugme za pauzu u mom životu. Da će život da se nastavi uskoro, kada neko prekine tu pauzu. Trudim se da ceo ovaj period što više ispunim lepim doživljajima. Jer taj period koji se meni čini kao pauza, neće imati reprizu. I bilo bi mi sutra žao što nisam živela život u međuvremenu. A nije da nemam razloga da se svakog dana radujem i zahvalim Bogu. Sa turbanom ili bez njega. 😉

compass
girl with turban on a boat
landscape
rain in the sky
bridge of spies in Berlin

Ovaj put u Berlin je bio upravo to - bojenje života i osećaj ogromne zahvalnosti. Kad god mi je zagrmelo, ali i kad je sunce grejalo, osećala sam se spokojnije i sigurnije kada to delim sa porodicom. Kao što rekoh, mnogo nas je i širimo se i množimo i dalje, tako da nam ljubavi ne manjka. A ni dobre zabave.

Koliko god imali utisak da kroz velika iskustva moramo sami da prođemo, zapravo ne prolazimo zaista sami. U glavi mi je slika kada smo se selili kad sam bila klinka, pa je nastao problem kako klavir izneti kroz uska vrata i kružne stepenice. Ja sam sad taj klavir. A moja porodica i prijatelji su oni snažni nosači, koji su taj klavir iznosili na kant. Taman misliš zaglaviće se klavir, neće proći kroz vrata, ostaće tu zarobljen i nećemo se nikada odseliti. A onda majstori nosači iskusno pokušaju malo levo, pa desno, pa gore, pa dole. I svi zajedno, i klavir i nosači - prođu.

Berlin wall memorial
girl trying to cross over the wall
berlin wall

Istovremeno je opterećujuće i olakšavajuće da snaga za sve što nam se dešava leži u nama samima. I da mi moramo čvrsto da uzmemo to uzde u ruke i da vodimo sami sebe. A onda će i drugi znati kako da nam pomognu. Ne svi, doduše. Neki jednostavno ne umeju/neće/ne znaju, iako to možda od njih očekujete. Ili podsvesno i ne očekujete, jer znate da nisu svi podjednakog kapaciteta. Opet se vraćam na sebe. Na to koliko moram sebi da budem sada važna, najvažnija. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog jedine male osobe koja me kroz ceo ovaj period gleda istim očima kao i ranije, a ta osoba me zove mama

Prvi put smo se sada od njega razdvojili na nedelju dana. Oprostiće valjda mami i tati što im je trebalo resetovanje. I što smo se hipsterisali po Berlinu. I tati, što je pored italijanskih korena, navijao za Nemce. 😉

bar raval in berlin
couple with a dog
R2D2

Na sestrin predlog, jedno prepodne smo odvojili za odlazak na bivši aerodrom Tempelhof. Šta se tamo sad dešava, kad je zatvoren za saobraćaj? Za dugačku vožnju po pisti možete da iznajmite bajs (regularni ili motorizovani), razne vrste pedalina i kartinga i uopšte sve što bi moglo da se kotrlja po pisti.

Nisam ljubitelj motora, tako da sam o tom osećaju slobode tokom vožnje samo slušala. Bogte. Letela sam na motorizovanom bajsu čitavih 25km/h. Subjektivni osećaj je bio mnogo brži, razume se. Ali nije brzina to što me oduševilo (koja brzina?). Ušla sam vrlo brzo i lako u neku svoju zonu, i prepustila se osećaju potpune rasterećenosti, a pisti nigde kraja. Jedno od onih doživljaja od kojih ne očekuješ mnogo, oduševe te, ali gube na zanimljivosti kad ih prepričaš. Jednostavno, mora da se oseti. A da, duž piste su postavljene razne umetničke instalacije, kao i bio bašte i garniture sklopljene od sekundarnih sirovina. Ma, morate da vidite i probate. 😉

Tempelhof airport
Tempelhof airport
Tempelhof airport

Ovaj bar, onaj park, ono jezero...ma, nije važno gde, dokle god smo na okupu. Berlin je divan leti, ali najdivnije od svega tamo je bila dobra energija koju smo međusobno svakodnevno razmenjivali. Podsetili smo se koliko je važno zastati i pomirisati cvet, što bi jedan naš drug rekao. Svi smo privremeno zaboravili na svoje manje i veće brige i strahove i jednostavno uživali u tim besplatnim, a životno važnim sitnicama.

Gedächtniskirche Berlin
bar
toilet
Berliner Dom
girl in a car
bike parking lot
photobooth cabin

Nisam početnik u koračanju kroz ne tako divne periode. Ali svakog dana naučim nešto novo, što mi pomogne da sa još većom snagom idem napred i vrednujem sadašnji trenutak. Naučila sam da život nije bio juče, ni sutra, niti će biti onda kada meni to odgovara, onakav kakav meni odgovara. Život je zaista sada. I nije uvek ružičast. Niti je isključivo siv. Mnogo je lakše staviti kamen u cipelu da te žulja u dobru, nego pronaći (ili stvoriti) svetlo, onda kada misliš da je daleko. Ali kako bih drugačije spoznala sebe (i druge) i bila iskreno zahvalna na svemu što imam i jesam?

Nadam se da u tom sutra neću zaboraviti šta sam sve danas naučila. Smisao se iznedrio iz nečeg što je na početku ličilo na besmisao. Dobila sam vetar u leđa i nemam nameru sad da stanem. 😉

P.S. Posebnu zahvalnost dugujemo Viktorovim bakama, bez čijeg servisa i ljubavi ovaj put ne bi bio moguć.

Mirazdžijka Sonja

tv tower berlin

Fotografija: I nas u miraz 

*Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole autora