Reč, dve o ljudima, ljubavi, zahvalnosti i divnoj Banjaluci

Banjaluka ulica

Nakon 9 meseci nečega što je oponašalo normalan život, došlo je vreme da se na mesec i po dana preselimo u Banjaluku. Otišli smo zato što smo morali, iz medicinskih razloga, ali ćemo se Banjaluci uvek vraćati zato što želimo. Koliko me je neočekivano očarao ovaj grad i pomogao da lakše prođem kroz završnicu turbulentnog putovanja, možete pročitati u redovima koji slede.

 

Znate onaj osećaj kada neko neiznuđeno bude ljubazan prema vama, a vi ga zbog toga gledate kao vanzemaljca? E, tako sam se ja osećala na početku boravka u novom gradu. Pokazalo se da to nije slučajnost. Svi ljudi sa kojima sam imala susret ili kontakt bilo kakve vrste (od slučajnih prolaznika, preko radnika u trgovinama, medicinskog osoblja, do poznanika) pokazali su izuzetnu ljubaznost, susretljivost i smirenost. Brzo sam shvatila da izgleda nisam naviknuta na takav pristup ljudima.

I otkud to da ljudi ne prolaze jedni mimo drugih, već idu jedni drugima u susret? Zapravo se vide, ne gledaju u pod, vodeći svoju brigu. Kako se čovek lako na bolje navikne, ubrzo sam prihvatila takvo ponašanje kao jedino normalno i počela da uživam u čarima nove okoline.

mama i beba
mama i beba

Osim jedne divne porodice, u Banjaluci nismo znali nikog. Vratili smo se odande sa divnim, novim poznanstvima. Po preporuci drugarice, obišli smo većinu mesta koja su must see. S obzirom da je Danielu i meni društvo pravio Viktor, najviše smo vremena proveli u banjalučkim divnim parkovima i prostorima koji su podređeni deci. Uživali smo i u čuvenim ćevapima Kod Muje (o kojima Banjalučani imaju podeljeno mišljenje), domaćem Nektar pivu (iako ja i dalje preferiram mutni Paulaner), sladoledu Kod Slavice (mmm, one of a kind), bureku sa eurokremom i plazmom i ostalim domaćim đakonijama. 

Ali iznad svega, uživali smo u pozitivnoj energiji grada. Ona je rečima neopisiva. Kao da je sve bilo podređeno unutarnjem miru. 

Nije to ono što mi je prvo palo na pamet - manji je grad, nije to onaj beogradski haos. Ne. Ritam grada im je baš po meri čoveka. Dovoljno urbano i živo, a opet bez histerije. Tome doprinosi i činjenica da su im većina žena i devojaka izuzetno lepo sređene, vode računa o sebi i prilično kul i moderno izgledaju. Lepo je za videti, kad su već brojnije od muškaraca. 

Parkovima takođe pridaju veliku važnost i najveći gradski park im je podređen uglavnom deci i rekreativcima. Ma, milina gde god da odeš.

park
park
sladoledi
otac sa sinom u parku

Imala sam dovoljno vremena za razmišljanje o prethodnom periodu. Prolazila sam kroz jedno od većih iskušenja do sad i emocije su mi bile razbacane. Trebalo ih je polako sabrati i složiti u foldere

Svaki bol počinje isto. Ne kreće zajedno sa povredom, nego tek nakon nje. Tokom celog ovog perioda pokušavala sam da održim snagu, misli i energiju na što višoj lestvici, kako bih mogla što bezbolnije da živim život u međuvremenu. Činjenica da je to kroz šta sam prolazila bila samo faza i da joj je kraj bio izvestan, mi je mnogo olakšala u tom sabiranju snage. Zahvalna sam na tome.

Zanimljivo je kako je vrlo malo potrebno da bismo spoznali kako nam je život zapravo bio zadovoljavajuć i potaman. A toliko kukamo, neki naglas, neki u sebi. Jeste, postoje objektivni razlozi koji nas sprečavaju da dignemo kvalititet života na stupanj koji bi nas zadovoljio. Ali isto tako, širu sliku i ono što je zaista važno možemo da vidimo, nažalost, samo kada padnemo.

Po ko zna koji put sam potvrdila ono što već znam - da ljudi uče isključivo iz svojih grešaka i da je svakome njegova muka najteža.

tvrdjava Kastel Banjaluka
drvo u parku
dzamija Banjaluka
mama i beba

Boravak u Banjaluci su nam ulepšali naši najmiliji. Osetili su i oni ono o čemu smo im pričali, dobre vibracije. Viktor je takođe sticao nove drugare i drugarice i ne, nije progovorio na ijekavici. A tako smo se nadali da će mi zatražiti mlijeko. 😉 Društveni život mu je bio vrlo raznovrsan, išao je na prvu dečiju predstavu, prvi put je bio u igraonici i imao je svoje pajtose u parkiću. Još kad su mu došli brat i sestra, žurka je mogla da počne.

porodica u Banjaluci
mama i cerka
kucica u Banjaluci
deda sa unukom
baba i deda sa unukom

Ovo sve pišem sa male vremenske distance, od kraja celog tog perioda. Iako sam se u Banjaluci nakupila pozitivne energije, kući sam se vratila psihofizički izmorena. Onaj balon snage, koji sam mesecima održavala napumpanim, se sada izgleda izduvao. I to je očekivano i u redu. Međutim, zaboravila sam da će mi trebati neko vreme da se prilagodim sebi, novom životu, okolini i obavezama. 

Okolina. Hm. Prvi put sam tek sad stigla da razmišljam o njima. Nisu vam svi bližnji ljudi podjednako bliski. A kako bolesti ne utiču samo na obolelog, već i na celu porodicu i na one koji odluče da ih se to tiče, tako se i u mom slučaju nekako samo od sebe selektovalo ko je tu zaista meni blizak. Ne volim i neću da kod sebe hranim bilo kakvu negativnu emociju ni prema kome. Ali sam, na vrlo kratak period, dozvolila sebi da se udaljim sa moralnog stanovišta, i da pogledam ko je bio Tu. Možda je egocentrično misliti kako vaš problem treba da se tiče svakog iz vašeg okruženja. A tu je i ono razmišljanje, da li ste vi baš uvek bili tu za iste te ljude u koje sad upirete prstom?

Bilo kako bilo, podela se desila. I nepovratna je. To ne znači da bi trebalo njome da se bavim, znam. Ali eto, samo ću na kratko promumlati sebi u bradu, jer volim da verujem da jednostavno nisu znali kako, kad i šta. I tu bih stala.

crkva u Banjaluci
Isus

Sve je pitanje našeg odnosa prema nečemu. I naših izbora, a uvek imamo izbor. Samo je pitanje da li će nam se dopasti posledice tih izbora. Odabrala sam da iskustvo kroz koje sam prošla, bude iskustvo Svetlosti, Ljubavi i naravno, (samo)Spoznaje. Toliko toga sam naučila. I znam da je u dobru lako zaboraviti to naučeno. 

Note to myself - odvojiti Važno od nevažnog. Bitno od nebitnog. A ono što je najvažnije, uglavnom već imamo. 

Nisam prošla samo kroz fizičke promene. To što sam na slikama skinhead, sada J.I.Jane, a čeka me period feministkinjesu samo promene koje su očigledne. Moram da prihvatim i učim iz svih tih promena, inače bi celo ovo iskustvo bilo besmisleno.

Zahvalna sam na mnogo čemu. Pa čak i na ovom iskustvu. I koliko god neuverljivo zvučalo, mislim da se (skoro) sve dešava u pravo vreme, koliko god mi gunđali ponekad. Zahvalna sam što sam kao podršku imala (a i dalje je imam, neprekidno) nemerljivu količinu ljubavi i razumevanja od svog supruga, porodice i prijatelja. Sin je zasebna kategorija. 😉 On je jedini, nesvestan toga doduše, gurao napred život, kao da je sve u najboljem redu. I moralo je da bude. I jeste.

deda i unuk

Da nije bilo ovog povoda, verovatno nikada ne bih boravila u Banjaluci ovoliko dugo i uživala u njoj na pravi način. Osetili smo se izuzetno dobrodošlo i mogu slobodno da kažem, kao kod kuće.

sat u Banjaluci
deda sa unukom

Na tvrđavu Kastel i reku Vrbas smo išli u više navrata. Volim osećaj koji voda pruža, naročito kada vas nešto tišti. Odnese sve brige.

Želela sam da ovo poglavlje života završim nečim što će meni biti važno. Olakšala sam dušu na papir i pustila da Vrbas odnese sve što je bilo. Ovaj post je takođe deo te završnice.

Nastaviću da svako veče ležem i budim se zahvalna. Fokus mi je sada jasniji nego ikada, a ambicije snažnije. Oči usmerene na sopstveni put, a srce otvoreno samo za Dobro. Rigoroznije čuvam svoj mir i znam šta je najvažnije. Podsećam se da postoji samo Sada, ali planova imam bezbroj. 😉

Posvećeno svim borcima i njihovim podrškama.

Mirazdžijka Sonja


Fotografija: I nas u miraz

*Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole autora