Uskrs sa Mirazdžijkama – Tradicija koja ne izlazi iz Mode

Iako obe volimo zapadnjački način proslavljanja raznih događaja, i novotarije koja nam u estetskom smislu stižu od preko, naši veliki praznici, poput Uskrsa, nude dovoljno prostora za igru čak i onda kada se pridržavamo tradicije. 

Uskrsu se radujem od malena. Mama i ja smo bile zadužene za farbanje jaja. Nisam mogla nikad da dočekam nedelju, kada se svi nakon crkve porodično okupimo, kucamo jajima, navijamo za onog čije se jaje pokaže kao naizdržljivije i kasnije to isto ostavi po strani (za neke nove pobede), zatim pažljivo skidamo ljuske i uživamo u trpezi i prazniku. Volela sam i da tih dana gostimo, ali i da idemo u goste, u kojima te često ponude već polupanim jajima, pa završiš odabir na jedinim nepolupanim, za koja se ispostave da su ona koje si ti njima doneo u goste. Tako da sam često kući vraćala jaja koja sam nosila u goste, nenamerno. 

Prvo samostalno farbanje jaja sam imala na Zlatiboru, u Dolini Manijaka (od milošte nazvanoj), sa kumom, Mirazdžijkom Bojanom. Bilo je uspešno, uz po koju rakiju. Pucale smo od ponosa što smo uspele da samostalno uradimo tako važan praznični zadatak, koji su do tada naše mame rešavale.

postavljanje Uskrsnje trpeze
paun

Kako sam postajala zrelija, Uskrs je za mene dobijao dublji smisao, od pukog dečijeg radovanja šarenim jajima. Ove godine naročito, zastala sam malo da porazmislim i popričam sama sa sobom, šta sve Uskrs donosi. Meni, na mom ličnom planu. Gde sam to ja trenutno i šta bih htela da uradim/promenim/doživim.

Htela sam da nekako pokušam da razložim sve što mi se u skorije vreme desilo, a nisam stigla da svarim, zbog brzine života i svakodnevnih obaveza, koje nekako uvek ispadnu preče. Hoću da izaberem pravi ugao gledanja. Da shvatim da podela koju konstantno pravim za sve što mi se dešava, na važne i nevažne stvari, nije uvek baš toliko crno-bela.

Taman kad sam se zeznula i pomislila da sam ušla u mirnu zonu, desila mi se skoro neočekivana situacija, koja mi je izazvala bujicu pomešanih osećanja, koja su se rapidno smenjivala. Nisam znala kako da odreagujem, za koje od tih osećanja da se uhvatim, a koje da odbacim. Nisam želela da pustim da me bes i strah nadvladaju, jer ne donose ništa dobro. Umorilo me i da opominjem sebe da ne smem da se stresiram. 

I onda sam opet shvatila (a to me uvek udari kao panj po sred glave), da se sve događa sa razlogom. Pustila sam da prođe taman onoliko vremena, koliko mi je bilo potrebno da prepoznam šta sve osećam i šta želim da uradim sa tim emocijama. Da odaberem šta želim da naučim iz tog iskustva. Uvek mi je važno da ne primam i ne emitujem lošu energiju, jer mislim da ˝samo dela ljubavi ostaju˝ i da naš skroman doprinos svetu i amanet našoj deci mora da bude taj, da gajimo Ljubav i Dobrotu u sebi i dajemo je drugima. Lakše je reći, nego uraditi, znam. Ali uvek vredi pokušati.

Uskrsnji aranzman

Nisam imala baku na selu. Ali to ne znači da nismo mogle da zamislimo kako bi to izgledalo, kada bi nas baka sa sela pozvala na Uskršnji ručak, i da to podelimo sa vama. 😉 Iako i mi odlepljujemo na pastelna, zlatna i kakva već ne jaja, pa i na simpatične dekoracije sa Uskršnjim zekom, uželele smo se da vidimo malo domaće tradicije na slikama. To je podrazumevalo da se obratimo našim mama (koje uvek sve imaju i sve znaju), probunarimo po njihovim mirazima, a ono što nam je falilo, da uzajmimo na drugom mestu. 

Tako nam je ustupljena 100 godina stara libada, koja se sa kolena na koleno prenosi u Bojaninoj porodici (eeej, 100 godina!). Zatim srebrne posudice za so i biber, koje se generacijama prenose u mojoj porodici, kao i bakarna šećernica i mesingani pehar za vino.

cuvarkuca
Uskrs
Uskrs sa Mirazdžijkama

U ovom mirazdžijskom Uskršnjem ručku uživale smo sa našom drugaricom Dejanom. Prošli put smo se družile tokom novogodišnjeg fotkanja. Kako smo sve tri mame, a bavimo se kreativnim poslovima, uvek imamo o čemu da pričamo i čemu (a i kome) da se smejemo. 😉 

Znam da sam već dosadila sa pričom kako imamo super strava saradnike, ali me uvek fascinira činjenica da smo putem bloga i uopšte, online bitisanja, tako brzo i lako upoznale divne ljude sa kojima smo na keca našle zajednički jezik. Kao da se znamo 100 godina. I drago mi je što se taj broj ljudi konstantno uvećava. Neverovatno je da toliko poverenja i oslonca u ˝poslu˝ (sa strane gledajući, drugi uvek primete samo onaj deo posla u kom se zezamo) možeš da imaš i daš nekome koga si juče upoznao.

Sutra je Uskrs. U skladu sa tim, oprostite. Pokajte se. Pomirite se, sami sa sobom, ako treba. Pokušajte da očistite i oslobodite um i dušu negativnih emocija. Zato što se lepše i radosnije živi kada mislite Dobro. Budite u miru sa samim sobom, na prvom mestu. Volite, mnogo, snažno i beskrajno. Ljubav ima tu sposobnost da se umnožava i da leči. I da je osetna, čak i kad fizički nije iskazana. Pomislite svako veče na sve one koje volite i pomolite se i za njih, jer niste sami na ovom svetu. 

Želimo vam da praznične dane provedete u radosti i okupu sa najmilijima. A, ako ste daleko od najmilijih, ne brinite, uvek ste u njihovim mislima. 

Posvećeno članovima naše porodice i našim prijateljima, koji praznike provode daleko od kuće. Volimo vas, vi znate koliko. <3

Mirazdžijka Sonja

Uskrsnje tucanje jajima
Uskrsnje tucanje jajima

 

Lokacija i hrana: Restoran Opušteno, Ada Safari / Sok od višnje: Šljivko Healthy Food / Tanjiri, šoljice i čajnik: Antikvarnica Samos / Cvetni aranžman na čajanci: cvećara Mr. Flower 

Fotografija: Dejana Batalović

Dekoracija, stilizacija & organizacija: I nas u miraz

Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole autora